KAD MAFIJAŠKI REŽIM OBRĆE NOVAC

Ciklus, samo što nije…

“Sve ti je to jedan ciklus, takozvano kruženje novca između naših firmi, moj Radovane” započeo je Baja prošle nedelje ubrzanu obuku svog prvog saradnika kako bi mu se odužio za podršku u fijasku sa pomeranjem Dana Republike.

Sam ga je đavo za jezik povukao. Bio je pod utiskom romantičnog druženja u Beogradu na vodi, osetio je da se Vučić hladi. Da bi uneo novi žar u vezu, reče da bismo mogli da slavimo zajedno. Nije slutio da će ovde tako reagovati, da ćemo mu pred celom Srbijom otkinuti nos. Kao da je važno kad se praznuje? Pa, eto, on bi pomerio i svoj rođendan, ako bi to Vučiću godilo. A da Putin zatraži, i ime bi promenio.

“Šta je ime spram interesa? Ne znaju naši ljudi kako treba. Zato im tako loše ide u životu. Ne zna to da se prilagodi, referendum da raspiše, da zamaže oči. Jednostavno su kruti. I gde baš mene da zapadnu, da ih vodim?! Ko bi znao da će ovde zapeti za januar. Kao da nam svaki mesec nije isti košarac”, gunđao je u sebi Baja.

A u drugom kabinetu, ispred ogledala je zadovoljno govor uvežbavao Radovan. “Zamisli kakvo je vreme došlo da ja Baji vadim fleke”, namignuo je svom odrazu. “Šta ti je život. Do juče su mi se rugali, a danas ih spašavam”, pomislio je i otišao pred mikrofone da kaže da prvi put čuje za ideju pokretnog praznika. “Prosto ne znam koja bi budala predložila tako nešto”, poentirao je Radovan i otišao da proveri poštu.

“Stigao je mejl”, rekla je sekretarica. “Neka uđe”, odgovorio je Radovan. Posle su se slatko smejali nesporazumu, mada Radovan nije baš razumeo šta je smešno, ali nije hteo da razočara saradnicu. Potom su prošli kroz pismo MMF-a.

“Vidi, molim te. Kažu da nam daju 300 miliona bez ikakvih zahteva. Izgleda da im se sviđam”, poverio se sekretarici. “Stiže li išta iz Amerike? Pominjali su neke sankcije, a priča se da nam je šef prvi na spisku”, upitao je u poverenju.

“Šefe, Radovan pita za sankcije. Da, ne izgleda tužno. Čini mi se da sebi vidi kao Iznoguda. Da i dalje pratim? Hoću šefe. Zna se ko je glavni Baja ovde. U redu, šefe”, rekla je sekretarica i spustila slušalicu netom pre nego što je Radovan krenuo napolje.

“Požuri, sad će nam ciklus, da ne zakasnimo!”, uzviknuo je izlazeći iz kabineta.

“Kakav ciklus, ne razumem”, zbunila se saradnica.

“Investicioni, naravno! Vreme leti, izbori su koliko sutra, treba najaviti opsežne radove, a i darodavce široke ruke! Imamo Srbiju, imamo Kinu, za leđima Rusiju, a tu je i MMF, gradimo centrale i autoputeve, aerodrome i koridore. Samo zamisli i tu je. Đajić je već okupio ekipu koja smišlja najneverovatnije stvari. A šta njima sve pada na pamet, to je da staneš i da se krstiš”, zadihano je objašnjavao Radovan.

Malo je pometnje unela je najava promene izbornog zakona, ali na to naši zvaničnici gledaju kao na kamen u cipeli- protiv uroka.

Iskusni tandem “Uporan i zgodan” iliti srpsko-hrvatska koalicija, neće dozvoliti da se ugrozi razrađeni sistem: oni koji nisu izdržali- oni koje smo zaposlili – oni koje držimo u šaci. Ono čime pobeđuju samo bi glup menjao. “A mi nismo glupi, jel’ tako? Ili barem šef nije”, poentirao je Radovan i pohitao u susret ciklusu i svojoj svetloj budućnosti.

I, na kraju nedelje, Đoković nam je po ko zna koji put demonstrirao kako se sportski gube setovi, kako snaga može da se skupi za preokret i, na kraju, da se dostojanstveno pobedi.

Poput Jokića nekoliko dana pre njega, pokazao je da je to samo igra i da je skroman i mali i kad je najbolji i najveći. Učinio je da nam se srce ispuni ponosom.

Bilo bi lepo da im uzvratimo. Predugo nam izmiču setovi. Gubimo mlade, nadu, živote, zdravlje, sreću, ali ne preokrećemo. Skučenih pogleda ne nalazimo snagu da se izdignemo i budemo veliki. Da budemo ljudi.

A bilo bi lepo da i naši sportisti, naučnici, umetnici, dožive da budu ponosni na nas kolektivno. Na to kakvo smo divno mesto za život napravili od naše zemlje.

Milanka Kovačević